Posao u Americi

Slobodana mnogi smatraju srećnikom. Obišao je Istočnu i Zapadnu obalu, kupao se u Atlantiku i Pacifiku, vozio se prašnjavim Drumom 66 i za kraj dobio Zelenu kartu na lutriji, kako bi mogao da nastavi svoju američku avanturu.

Ipak kao i mnogi mladi ljudi iz regiona u SAD je otišao delom zbog znatiželje, delom trbuhom za kruhom. Svestan je svih poteškoća sa kojima se susreću mladi u regionu po pitanju zaposlenja, i baš iz tog razloga je odlučio da sa dva prijatelja otvori portal za razmenu iskustava u vezi Work and Travel putovanja.

Portal Work and Travel Iskustvo trenutno sadrži više od 600 različitih iskustava polaznika Work and Travel programa. Od Aljaske do Floride i od pakovanja do povrata poreza, sve što vas zanima vezano za ove vrste studentskih putovanja, naćićete na ovom dinamičnom i lepo dizajniranom portalu. Slobodan je takođe bio ljubazan da sa nama podeli svoja iskustva iz Sjedinjenih Američkih Država.

U SAD ste prvi put otputovali u okviru Work and Travel programa, u međuvremenu ste zajedno sa dvojicom prijatelja osnovali online zajednicu Work and Travel Iskustvo. Zanimaju nas glavne prednosti koje studentima pruža Work and Travel program, kao i kakve sve korisne stvari studenti mogu da saznaju na vašem sajtu?

Pre svega hvala vam na pozivu za ovaj intervju i hvala za puno dobrog materijala koji ste priredili sa vašim projektom CV Radionica. Iskreno se nadam da ćemo kroz blisku budućnost moći da zajedničkim snagama edukujemo studente da lakše pronađu svoj put kroz džunglu zvanu život 🙂

A u moju džunglu sam upao sada već davne 2010. godine. Nisam ni slutio da ću ovaj program “živeti” na način na koji to danas radim. U vreme kada sam ja prikupljao informacije o samom programu, jedina dva izvora su bili internet forum i nekoliko nevešto vođenih sajtova samih agencija. U mom slučaju će se pokazati ipak nedovoljnim da izvučem neki maksimum iz programa.

Već sledeće godine upoznajem Alena Ankajcajna, dečka koji je došao na ideju da sva pitanja koja inače muče studente u odluci da li i kako da idu na program, jednostavno i pametno grupiše u nekoliko kategorija i napravi sajt kako bi sebi olakšao izbor. Tada sam mu ponudio da napišem nekoliko tekstova vodeći se idejom “piši o onome što bi i ti voleo da si znao pre nego što si otišao” i vrlo brzo me je pozvao da mu se pridružim. Tada sam upoznao i Ivana Maloparca koji je zajedno sa Alenom radio na razvoju sajta i sve ostalo je sada istorija 🙂

Na našem sajtu se pored iskustava sa programa, nalaze i tekstovi sa svim temama i pitanjima sa kojima se studenti susreću pre, tokom i posle programa. Od ove godine smo uveli mnoge novine, a posebno smo ponosni na rubriku “Uspešne priče” gde pišemo o mladim ljudima koji su iz Amerike i sa programa doneli pozitivna iskustva, prakse i preduzetničkog duha da se upuste u biznis u Srbiji, ali i u drugim zemljama iz regiona.

Što se tiče prednosti odlaska na Work and Travel program, ne želim da pišem o stvarima koje zvuče kao klišei, ali zaista sve ono što se kroz razgovor sa ljudima provlači i ističe kao najveća vrednost odlaska potpada pod Kulturološku razmenu koju upoznajemo kroz tih četiri, pet meseci života i rada u Americi. Toliko je jak uticaj te razmene, da pripreme za kulturološki šok odlaska postaju beznačajne u poređenju sa šokom koji doživimo kada se vratimo našim kućama.

Opišite nam nekoliko zanimljivih scena, sa vašeg prvog putovanja u SAD, koje su oblikovale vaše mišljenje o životu u ovoj velikoj zemlji.

– Bilo ih je zaista mnogo, ali evo jedne koja je meni prilično upečatljiva:

Devojka i ja smo bili na letu iz Majamija za LA. Do nas u avionu je sedeo gospodin koji je i pre samog leta uzeo da jede sendvič i pije pivo. Sa mrvicama u bradi i kesama od sendviča oko njega delovao mi je kao jedna neugledna pojava koja će mi otežati narednih 5 sati leta koje sam već isplanirao za spavanje. Poleteli smo i moje slutnje su se obistinile. Okrenuo sam glavu prema njemu ne znajući zašto, a on je uhvatio moj pogled i izgovorio američko čuveno: “How you doing?”

Na moje veliko iznenađenje, let se pretvorio u interesantno ćaskanje i skoro da nisam osetio kada smo sleteli u LA. Gospodina je interesovalo sve u vezi toga odakle smo, šta sam radio u Bostonu, kako smo živeli, šta planiram da posetim u LA-u i td. U jednom trenutku je izvadio papir na kojem je bila nekakva skica i sa druge, prazne strane, uzeo da nam crta gde bi sve mogli da idemo i šta da vidimo. Tu sam saznao da se bavi arhitekturom i da je i on živeo neko vreme u Bostonu, kao student.

Kada smo sleteli, videli smo se ponovo kod prtljaga gde nas je pronašao i ponudio da nas odveze do hotela u kojem smo odseli. Neko je pokupio moj prtljag u međuvremenu, a prtljag moje devojke je bio oštećen i on je u 5 minuta uspeo da organizuje da službenici avio kompanije pronađu moj, a da devojci nekako kompenzuju štetu.

Vozili smo se posebnim autobusom prema parkingu za tkz. “egzekjutiv” klijente, i na samom ulasku je animirao ženu vozača da nas izgrli i poželi dobrodošlicu sa “gde je ta topla eLeJ dobrodošlica!?”. Iznenađenjima te večeri nije bilo kraja – obišli smo dve lokacije u gradu gde su danas zgrade koje je on projektovao! U jednoj od njih su i kancelarije CNN-a!

Tada sam naučio da u odnosima sa ljudima ne treba ulaziti sa predrasudama i da se sa otvorenošću i velikim osmehom može puno toga postići, posebno u Americi. Skica koju sam pomenuo je bila nacrt kućnog bioskopa gospodina Stivena Spilberga, a ime našeg domaćina – Džef Kuper.

Tokom vašeg boravka u Americi u okviru work and travel programa, koji poslovi su vam bili najteži a koji najlakši?… Takođe bilo kakav savet studentima u vezi odabira poslova, bio bi više nego koristan.

Radio sam kao spasilac na bazenima i priroda posla je takva da ne ostavlja mnogo prostora za drugi, odnosno dodatni posao. Donekle sam bio i svestan toga, pa me je mnogo puta tokom rada držalo neko loše raspoloženje. Možda je upravo to bio razlog zbog kojem sam rešio da se kasnije posvetim sajtu i pomognem drugima da se nikada tako ne osećaju. Posao sam po sebi nije bio težak, ali je ponekad bilo teško nositi se sa mislima da li sam mogao da uradim nešto drugačije u tom trenutku.

U vezi sa odabirom poslova, ne postoji univerzalno rešenje. Moj savet bi svima bio da prvo vide šta je to što bi voleli da probaju da rade, pa onda da vide da li bi se osećali komforno da rade taj posao. U jednom od novijih primera, prisustvovao sam intervjuu za posao gde je poslodavac tražio od kandidata da pevaju! Pitao sam se sve vreme trajanja intervjua šta bih ja radio da me regruter pita tako nešto. I nisam se osećao komforno.

Naravno, ponekad se treba i suočiti sa takvim stvarima, probati, pa šta god da ispadne, ostaće na kraju jedno iskustvo iz kojeg ćemo moći da izvučemo pouke i učimo. Srećom, kod nas na sajtu sada ima toliko iskustava sa work and travel programa, posebno sa vrstama poslova, da izgovor “nisam znao kako da se pripremim” ili “ne znam šta da izaberem”, jednostavno više ne stoji.

Koja je su glavne razlike između rada u SAD-u i rada u Srbiji, BiH i ostalim zemljama u regionu?

Prvi utisci su da se mnogo više radi i da svako gleda svoja posla. Ovo drugo može još i da se pojednostavi sa – svako radi svoj usko definisan posao. Uprkos mnogim prednostima, ta tkz. uska specijalizacija je, čini mi se, stvorila predrasudu o Amerikancima kao glupoj naciji. Ja sam tu predrasudu redefinisao u – jednostavno su nezainteresovani.

Imam primer gde je moj dobar prijatelj Amerikanac u 2010. godini bio bez posla i odbijao je da radi bilo šta, čekajući da se tržište oporavi i da se otvore prilike za deo industrije u kojoj je radio, a u pitanju je posao dizajniranja ozvučenja u zatvorenim prostorijama.

Drugi primer su jaki menadžeri koji vode velika naselja u Masačusetsu, sa kojima sam pokušao da razgovaram na temu jednog od poznatijih američkih pisaca, Džeku Keruaku, pogotovu što je ovaj pisac rođen u Lovelu, nedaleko od reona koji sam pokrivao, i oni nisu znali o kome se radi.

Postoje i primeri gde su Amerikanci (pritom mislim na Amerikance sa korenima u Americi unazad barem šest, sedam kolena) pokazali zavidno veliko znanje o dešavanjima u našoj zemlji i regionu. Objektivno i bez predrasuda.

Na kraju svega ovoga, treba uzeti u obzir da su reoni koje sam pokrivao ipak relativno male sredine u poređenju sa velikim gradovima, pa je život značajno sporiji nego u većim gradovima. Ako bih se usudio da napravim konkretno poređenje, možda bi takav način rada i života bio najsličniji startap kulturi koja je krenula polako da živi kod nas.

Kako ste jedan od srećnika koji je uspeo da dobije Zelenu kartu, preko lutrije, zanima nas kako je tekao proces prilagođavanja i pronalaska posla od momenta kad ste se preselili tamo. Koliko su vam u tome pomogla stara poznanstva sa work and travel programa?

Već krajem 2014. godine kada sam finiširao pripreme za odlazak, moj nekadašnji supervizor me je spojio sa svojim kumom koji je tada bio u Americi. Razmenili smo nekoliko mejlova, došao sam do regionalnog menadžera, imao intervju, pa još jedan razgovor i dobio sam posao već u februaru 2015. godine. To je bio relativno lagan proces, možda malo stresan zbog očekivanja odgovora, ali recimo da sam 99% bio siguran da ću da dobijem posao.

U međuvremenu sam upoznao nekoliko ljudi iz jedne male i ne tako aktivne zajednice koja se bavi pitanjima zelene lutrije kod nas, i zahvaljujući Vuki sa istoimenog foruma, uspeo sam da dođem do naše nešto aktivnije zajednice u Bostonu, odakle mi je stiglo dosta logističkih odgovora, posebno u trenutku kada sam trebao da tražim stan za mene i za devojku.

Iz ove perspektive sada, nisam siguran da bih se upuštao u stvari koje deluju kao “linija manjeg otpora”, i definitivno bih sledeći put pokušao da bolje ispregovaram svoju poziciju odavde koliko god da je to moguće. Inače, prilagođavanje ne doživljavam kao neki poseban proces – u mom slučaju je sve ovo izgledalo kao jedan duži put.

Pošto ste najviše vremena u SAD-u proveli u Bostonu, napišite nam vaše mišljenje o ovom gradu, i da li je on dobro mesto za početak života u ovoj zemlji?

Boston je predivan grad i fantastična lokacija kao baza za obilazak mnogih gradova i gradića u Masačusetsu i Novoj Engleskoj (Nju Hempšir, Mejn, Rod Ajlend, Konektikat, Vermont). Iz razgovora sa ljudima, stekao sam utisak da ga ne razmatraju kao izbor za život u konkurenciji Čikaga, Majamija, sve popularnijeg LA-a, pa čak i Njujorka i po meni ne zaslužuje takav status. Možda će nekom zvučati loše, ali iz istih razgovora se naslućuje da u Bostonu živi onaj pristojniji sloj domaće imigracije. Šta to znači, ostavljam vama na razmišljanje.

Kao i svaki drugi veći grad u Americi, život u njemu je prilično skup, posebno za nekoga ko tek dolazi, a nema rešeno pitanje posla. Zapravo, najskuplje su nekretnine. Pronaći povoljan stan u relativno dobrom delu grada, nije tako komplikovano kao u Njujorku ili u San Francisku, trenutno najskupljim lokacijama za život. Sve zahteva dosta vremena, traženja, a moram da dodam i sreće.

U poređenju sa drugim gradovima u Americi, moj doživljaj je da lokalna kultura nigde nije tako izražena kao u Bostonu. Nešto najsličnije onome što osećaju ljudi koji žive godinama na Voždovcu. Lokalna kultura je jedna od retkih stvari koju filmovi verno prikazuju kada se Boston nađe u scenariju.

Primera radi, kada je na leto 2014. godine izbio skandal u američkom fudbalu, gde je u centru pažnje bio Tom Brejdi (koji se u Bostonu voli više nego brat ili sestra), ceo Masačusets je stao u njegovu odbranu, pa bi čak i najmanji pokušaji negativnih komentara na njegov račun bili dočekani “na nož”. Takođe se priča da je jednoj gospođici bio zabranjen ulazak u sve moguće kafiće i restorane u gradu, nakon što je objavila fotku iz kreveta pored jednog od igrača Pejtriotsa na Instagramu.

Prema pisanjima medija u poslednjih godinu dana, Boston je grad koji je ponovo počeo da živi sa sve većim razvojem startap kulture, posebno u medicinskom sektoru. Mnoge velike firme su otvorile ili preselile svoje kancelarije u Boston. Dobro poznat sajt Trip Advajzer je otvorio centralu na popularnoj ruti 95, na kojoj se nalaze i mnoge velike firme iz IT sektora. Kompanija EMC2, čija centrala je bila u reonu koji sam pokrivao, prodata je za preko milijardu dolara! Američko-srpski startap Seven Bridges koji je nedavno dobio investicije u vrednosti od preko 40 miliona dolara, se takođe nalazi u Bostonu.

Južni deo Bostona uz obalu je skroz promenio svoje lice i u poređenju sa 2010. godinom, sada je ovde moderan kraj sa velikim brojem novoizgrađenih višespratnica, restorana, barova i td. Studenti, koji čine veliki procenat stanovništva zbog takođe dobro poznatih visokoškolskih ustanova u gradu, nisu više prolazna pojava, već se odlučuju da ostanu i nakon školovanja počinju da rade u gore pomenutim firmama ili započinju svoj biznis.

Devojka i ja smo živeli u Istočnom Bostonu, koji je iz meni nepoznatih razloga ostao izostavljen iz celokupnog hajpa izgradnje i džentrifikacije, međutim i tu se stvari menjaju i deo uz obalu poprima jedan jako zanimljiv karakter koji će trajno izmeniti ovaj deo grada ukoliko se trend nastavi.

Koji su najveći problemi (kako finansijski, tako i ostali) sa kojima novopridošli emigranti iz zemalja regiona mogu da se susretnu u prvim godinama života u SAD-u? Takođe bilo kakav savet u vezi istih, bio bi više nego koristan.

Huh, teško je reći. Dosta zavisi od sredine u kojoj se nađete. Ako se ide nekim logičnim koracima u naturalizaciji (koraku ka dobijanju Američkog državljanstva), onda treba raditi na uspostavljanju jakih temelja koji bi omogućili relativno dobar život – posao koji obezbeđuje dovoljno prihoda barem za dve osobe, rešen stambeni status (ili svoj ili da kod nekoga budete na duže sa dovoljno privatnosti), rešena sva moguća osiguranja počev od zdravstvenih do osiguranja auta, relativno pametni potezi u izboru i korišćenju platnih kartica zbog građenja kreditne istorije i rejtinga i sl.

U zavisnosti od sredine u kojoj se nađete, kroz ovu avanturu možete da prođete relativno lako uz pomoć novih poznanika, prijatelja i sl., a može da bude i suprotno. Zato je jako bitno dobro se pripremiti i informisati pre dolaska. Nisam siguran koliko bih ovde bio kompententan da savetujem jer je moje iskustvo bilo netipično – onog trenutka kada sam rešio pitanje posla, znao sam da ću se posle sezone vratiti. Time mi je bilo lakše, jer nisam imao teret toga da nemam čemu da se vratim i da moram da napravim neke velike pare – mnogi odlaze sa malom decom, prodajući sve što imaju ovde i to je sigurno dosta teže.

Veći deo slobodnog vremena iskoristili ste za putovanja, gde ste sve bili i koja su mesta na vas ostavila poseban utisak?

– Koje godine? 😀

2010. godine smo obišli Majami, LA, Las Vegas, Veliki Kanjon, San Francisko, i konačno Njujork, a 2015. godine smo posetili puno gradova i manjih mesta na istočnoj obali (Nova Engleska), a bili smo u Njujorku dva puta sa jednim najboljim drugom, dve nedelje u LA-u kod prijatelja, obišli smo deo rute 66 prema Nevadi i Arizoni sa drugim najboljim drugom…

Svako od ovih mesta ima neku svoju interesantnu priču, ali jedini grad koji ostavlja bez daha je Njujork. I dalje ne znam da li ga volim ili mrzim, ali me definitivno ne ostavlja ravnodušnim. U skoro svakodnevnim razmišljanjima, Njujork nikako da padne na listi gradova u kojem bi u nekoj bliskoj budućnosti voleli da živimo. Mislim da sam dovoljno rekao.

Ispričajte nam nekoliko smešnih i interesantnih situacija sa kojima ste se susreli tokom rada u SAD-u (i u okviru work and travel programa i kasnije).

– Na sve do sad rečeno… 😀

Pomenuti menadžer koji nije znao za gospodina Keruaka – došao sam u jednu od svojih redovnih inspekcija bazena i menadžerka je neobavezno započela ćaskanje o tome kako mi je prošao vikend, što je bilo neobično jer smo do tada imali strogo poslovnu komunikaciju. Ja sam bio pod lepim utiskom posete Lovelu i spomeniku Keruaku, pa sam krenuo da stidljivo pričam o bit generaciji i uticaju Keruaka na hipi i kasnije putničku kulturu. Pretpostavljaju da zna o čemu pričam, nastavio sam i o bibliji stoperskog putovanja, njegovoj knjizi “Na putu”, na čemu mi je ona odgovorila “Oh, wow, did you have a chance to meet him?”.

Ostao sam zatečen odgovorom, i moja reakcija je bila:

“Ohh, well, he is, ohh, kind of, dead..”

Jedna od smešnijih situacija sa bazena – devojka spasilac iz Rusije je danima dodavala granulirani hlor u bazen prema instrukcijama koje sam joj dao. Međutim, hlor je iz nekog razloga bio prilično visok. Kada sam je pitao da mi pokaže kako dodaje hlor, izašla je prostorije sa hemikalijama sa tučkom za meso i tabletom hlora! Ona je danima te tablete udarala tučkom i tako dodavala 😀 Inače, granulirani hlor je posebna hemikalija nešto drugačijeg sastava od običnog hlora – u granulama 😀

Kakvi su vaši planovi za budućnost? Gde biste želeli da živite i radite?

Da mi je neko rekao te 2010. godine da ću svake godine na slično pitanje davati isti odgovor “da me je neko pitao prošle godine šta ću da radim ove”, ne bih mu verovao. Oni planovi za narednih pet godina definitivno više na važe u današnjem okruženju, i nisam siguran ni za sutra šta me čeka, a ne za bližu budućnost 🙂

Voleli bi da ostanemo na relaciji Srbija – SAD, a od gradova nam je oboma za sada Njujork velika želja. Do tada, ovde još ima stvari na kojima moramo da radimo kako bi bili makar malo sigurni da u sledeću avanturu ulazimo mirnije glave. I nadam se, pametnije.

Fotografiju New England Diner uslikao je Rene Schweitzke i ona je zaštićena Creative Commons licencom.

Fotografije 7 av New York i Acorn Street Boston MA, uslikao je Guilherme Nicholas i one su zaštićene Creative Commons licencom.

Fotografiju Route 66 uslikao je Chuck Coker i ona je zaštićena Creative Commons licencom.