Iskustva: U klinču sa prosvetnim sistemom

Nastavljamo sa sakupljanjem životnih i poslovnih priča u našem Iskustveniku. Ovaj put, razgovarali smo sa Nikolom, mladim nastavnikom koji je od početka svoje karijere u prosveti, radi kao zamena drugim nastavnicima i koji se teškom mukom probija kroz prosvetni sistem u Srbiji, ne bi li svojim učenicima obezbedio kvalitetna znanja, a sebi osnovna sredstva za život. On nam otkriva kako je biti nastavnik u školi u Srbiji i šta valja, a šta ne valja u prosvetnim sistemu. Iako se plate nastavnika razlikuju u zemljama regiona, verujemo da svi ljudi koji rade ovaj posao imaju slične probleme, želje i nadanja.

Koliko je teško zaposliti se na poziciji nastavnika u srednjoj ili osnovnoj školi?

Zaposliti se u osnovnoj i srednjoj školi, onako kako se zapošljavaju individue u normalnim zemljama (Švajcarskoj, Danskoj, Moldaviji, Burkini Faso…) gotovo je nemoguće. Ako ste završili fakultet koji vas upućuje na posao u školi veće su vam šanse da ostvarite uspešnu, višedecenijsku karijeru na birou, tj. u NSZ-u. Ako bi vas i pozvali danas i saopštili vam da počinjete da radite u osnovnoj ili srednjoj školi, nemojte se previše nadati i radovati. Čak i ako nije zamena, ako je u pitanju upražnjeno mesto, ne možete dobiti posao na neodređeno, a i ako se ikada ukloni zabrana, ukoliko niste član partije, ukoliko nemate određenih kontakata sa uticajnim ljudima (višestrukih, raznovrsnih i raznorodnih kontakata), postoji velika verovatnoća da ćete dobiti na konkursu – nogu, sve i da na tom radnom mestu radite duži vremenski period. Teško je zaposliti se i zbog toga što, prilikom primanja u radni odnos, direktor ima pravo da zaposli onoga koga on smatra da treba, a to mišljenje često se formira na osnovu prijateljskih saveta, drugarskih sugestija, rodbinsko-vanbračnih veza, ili partijskih naredbi, a zli jezici kažu da kao presudan faktor može da se nađe i vrlo popularna društveno-ekonomska kategorija – novac. Stoga, ako ste, na primer, doktorirali engleski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, a niste primljeni na konkursu za nastavnika engleskog jezika nižim razredima osnovne škole jer je direktor dao prednost nkv radniku – priučenom potkivaču sa potvrdom da ume da parla engleski, nemojte se čuditi. Bilo bi vrlo nepravedno i neljudski ako bih tvrdio da je to slučaj sa svim školama, nije. Ali da često možete da naletite na takve situacija – možete. To je skroz normalna stvar, i što pre se naviknete, bolje po vas. Vaš potencijalni rad u školi zavisi (i zavisiće) isključivo zdravlja vaših kolega jer ćete radićete samo ukoliko vas pozovu da menjate koleginicu ili kolegu koji su na bolovanju. Mislim da bi čuvena profesorka sa Filološkog fakulteta pre ovo trebala da saopšti svojim studentima, a ne ono šta im je pričala u čuvenom govoru – „Vi ste profesori!“.

S obzirom na male zarade, najave otpuštanja i nekoliko neuspelih štrajkova, koliko su posle svega nastavnici motivisani za rad?

Postoji motiv. Kada ste u prosveti, sanjate 100% fond časova i platu od 300 evra, ali dosta je zaposlenih koji nemaju punu normu. Takva primanja jednostavno vas teraju da dokažete svoje intelektualne kapacitete, svoju snalažljivost, visprenost, svoje organizacione sposobnosti i da preživite pa platom od 20 000 dinara. Sa tim novcem treba da platite račune, kiriju za stan, da nahranite decu i tako dalje, i dalje i dalje… Tu se javlja motiv – dokazati da si bolji i pametniji od penzionera i na delu prezentovati znanje stečeno kroz školovanje. To uopšte nije lako jer penzioneri imaju višedecenijsko iskustvo i praksu, a današnja školstvo nema apsolutno dodirnih takačaka sa stvarnim i realnim životom. Stoga je bolje reći da su profesori motivisaniji za preživljavanje nego za rad. Rad u školama je besmislen a obesmislili su ga oni koji su sprovodili i sprovode ne baš kvalitetne, razumne i korisne reforme. Umesto da predajete ono za šta ste se školovali, vi morate da kopirate, da popunjavate gomile i gomile papira koje apsolutno niko ne čita, da idete na  seminare gde skupljate neke bodove, i gde vas drže po ceo dan i dok vi sedite i slušate glagoljanja o tome kako profesori fizike, biologije, hemije ili geografije treba da se ponašaju kada izbije tuča na času u kojoj učestvuje učenik sa katanom i učenik sa buzdovanom i kako nenasilno da spreče krvoproliće u najavi. Možete posećivati i vrlo korisne seminare koje drže stručnjaci iz vaše oblasti, ali to usavršavanje morate sami finansirati jer para nema.

Koliko vremena dnevno nastavnik u osnovnoj ili srednjoj školi odvoji za sređivanje papirologije?

Pa najviše vremena morate da odvojite za to, a naročito ako radite u osnovnoj školi jer od osnovne škole kreću sve „reforme“. Osnovna škola je nešto poput zamorčeta. Papirologija je najbitnija. Pošto s tim papirčinama ne možete da se bavite u toku radnog vremena, morate se baviti tim glupostima tek kad dođete kući. Ako ste osoba koji uživa u birokratiji, vi ćete imati status odličnog profesora, vrednog i odgovornog.

Kod kuće ćete morati da provedete ostatak dana ispred računara, a ako imate štampač, deo predviđen za spavanje posvetićete umnožavanju tih koještarija. Ako nemate štampač, određeni deo vaših primanja morate izdvojiti za kopiranje pošto u školi često nema papira ili se štedi (u skladu sa zvaničnom politikom štednje koja za vas ne važi, zato ćete određeni deo bedne plate ostavljati u kopirnici).

Koliko vremena je nastavniku potrebno da se pripremi za jedan školski čas?

Onome ko zna svoj posao definitivno ne treba mnogo vremena za pripreme. Pripreme se pišu i služe samo da bi se čas bar u njima (kad ne može u realnosti) održao kao u modernoj školi u, recimo, Francuskoj. Pa tu imate modernu nastavu, korišćenje multimedijalnih sredstava radi što boljeg illustrovanja onoga šta predajete, prikazivanje dokumentarnih snimaka, prezentacija, interaktivnih mapa… Stvarnost je takva da ako bi neko hteo da koristi u nastavi projektor, mora prvo da se izbori za njega jer isti koriste i ostali zaposleni, a potom da ceo dan ide po školi i razvlači kablove, tumarajući levo-desno sa laptopom, projektorom i platnom, od učionice do učionice. Učionice su neopremljene, nastavna sredstva su tabla, kreda i sunđer, sve je isto kao u vreme Dositeja Obradovića. On kad bi vaskrsao i posetio prosečnu školu u Srbiji, udario bi se po čelu jer ni posle više od dva veka škole nisu bitnije promenile izgled. Ne računajući pvc stolariju, iste su kao i u njegovo doba. Tako je u većem delu Srbije.

Koliko dana godišnjeg odmora ima nastavnik u srednjoj ili osnovnoj školi i kako iz vašeg iskustva isti može na najbolji način da iskoristi?

Na kraju školske godine dobijate rešenje o godišnjem odmoru u trajanju od mesec dana. Moja iskustva su takva da sam zadnji godišnji odmor proveo za računarom, radeći privatno poslove koji bi mi doneli dodatne prihode, pošto sa tadašnjih 14 500 dinara koliko sam zarađivao, nisam baš mogao bog zna šta da uradim.

Iz vašeg iskustva koliko su đaci zainteresovani za znanja koja im nastavnci prenose, i u kolikoj meri je nastavnik može da utiče na njih?

Interesovanje kod učenika postoji. Kod određenog broja učenika (a taj broj nije mali) ta interesovanja se svode na iste one stvari koje interesuju i njihovu okolinu – ko je šta uradio u rijalitiju i tome slično. Deca odrastaju u našem okruženju, to najviše govori o nama a ne o mladima.

Bilo bi nepravedno kada bi rekli da ništa ne zavisi i od nastavnika. Kada je nastavnica srpskog jezika i književnosti, radi što boljeg razumevanja narodne književnosti i shvatanja njenog značaja za srpsku kulturu, istoriju, tradiciju i identitet, dovela guslare na čas, učenici su, verovali ili ne, bili vrlo zainteresovani i odlično su ragovali. Neki su čak tražili od roditelja da im za rođendan kupe gusle. Kada u sklopu časa obrade Drugog svetskog rata donesete projektor i pustite dokumentarne snimke prolaska nemačkih tenkova kroz Ardene, snimke bombardovanja, vazdušnih i pomorskih bitaka, parada itd, čak i oni koji do tada nisu pokazivali interesovanje, pomno prate čas, interesantno im je i shvataju ono šta vi predajete. Nije dosadno, nije suvoparno. Ne može se nastava svoditi na pričanje, jednostavno to nije dovoljno niti je u skladu sa vremenom u kojem ta deca žive. Tu se vraćamo na onaj problem opremljenosti škola i ulaganja u obrazovanje. Nema potrebe ulagati u obrazovanje u smislu odvajanja ogromnih novčanih sredstava za kojekakve besmislene seminare. To je čisto bacanje para, najblaže rečeno. Pametnije bi bilo da se učionice opreme sredstvima neophodnim za nastavu 21. veka. Verovatno bi država za takve stvari, isto kao i za inkubatore za bebe ili za pomoć oboleloj deci, mogla da nađe sredstva, ako bi se malo prikočilo s ažuriranjem voznog parka, privilegijama, telefoniranjem…

Mi smo nažalost još u vek u devetnaestom veku pa danas informatika nije obavezan predmet u osnovnim školama. Po čemu su istorija, geografija, hemija, likovna kultura bitniji od informatike? Da li neko od ljudi koji se bave planiranjem budućnosti na ovom podneblju ima bilo kakvu svest o tome kakva zanimanja se danas traže i uvid u to koja profesija je najzastupljenija u oglasima za posao, ne samo u Srbiji već i u svetu? Izgleda da ne, a i zašto bi se bavili time, zašto bi gledali oglase za posao kada su zaposleni. Da li je normalno da ministarstvo ne planira da uvede informatiku kao obavezan predmet jer uvođenje novih predmeta nije dalo očekivane rezultate? U redu, ako neko hoće da nauči da programira, može i sam, ima internet (isto kao što neko može otići i u crkvu ili manastir pa kroz razgovor sa sveštenicima ili monasima učiti veronauku), ali ozbiljno, da li je to normalno? Naravno da nije, kao, uostalom, i sve ostalo u ovoj državi. Kako mislite da zainteresujete učenike kada niste savremenici i kada nemate dodirnih tačaka sa današnjicom? Za koje poslove škola uopšte njih obučava? Ako je potrebnije uvođenje dualnog obrazovanja, gde će se učenici baviti otkrivanjima čari vodomera, onda treba otvoreno reći da nama informatika i informatički pismena deca ne trebaju, već nam treba obučena radna snaga za fabrike, kojih trenutno nema. Da znamo konačno koja je svrha škole i države i kakva nam je budućnost. Stoga, kada pričamo o nezainteresovanosti, ukoliko je ona velika, a jeste, možda bi bilo ispravnije reći da je time plan i program realizovan, obzirom na činjenicu da se predstavljamo od strane naših vođa kao zemlja u kojoj stranci mogu da nađu dobru zabavu i jeftinu radnu snagu. Nema tebe šta da interesuje, tvoje je da se prilagodiš proklamovanoj politici i strategiji i da ne sabotiraš. Radna snaga će praviti vodomere, a oni koji uz pomoć nastavnika i roditelja budu pravilno usmereni, baviće se informacionim tehnologijama, elektrotehnikom, medicinom, biologijom, fizikom, hemijom, filozofijom negde u inostranstvu, nažalost. Mada, i ova strategija je diskutabilna, kao i sve ostalo u ovoj državi. Da bi jedna država isticala jeftinu radnu snagu kao prednost za inostrana ulaganja, ona ne bi smela da ima negativan prirodni priraštaj.

Dok ima učenika koji dobijaju stipendije i odlaze na najprestižnije svetske univerzitete, ima i Srbija šanse, pod uslovom da se dozove pameti, ako je to nekako moguće, i da umesto ulaganja u stvaranje moćnih partijskih mreža počne sa ulaganjem u pamet. Kada prestižni fakulteti prestanu da se interesuju za srpske učenike, to znači da smo došli do kraja, da smo razjurili sve pametno šta je bilo u ovoj državi, da smo uludo protraćili svoje vreme i da smo sami uništili svoj genetski potencijal, što nisu uspeli ni brojni neprijatelji u još brojnijim ratovima koje smo vodili.

Danas mnogi tvrde, da su mladi onakvi kakvima ih opisuje Đorđe Čvarkov. Postavlja se pitanje, ko je stvorio, vaspitao i napravio takvima decu? Ko je za to zaslužan? Da li dete od 12 godina pravi svet ovakvim kakav je danas ili je tu odgovornost na starijima?. Mladima se zamera da samo provode vreme za računarom i da ih ništa drugo ne zanima. Ja sam, pak, poprilično siguran da bi i moj deda imao profil na fejsbuku i igrao GTA San Andreas ili PES da su postojali u njegovo vreme. Kako mislite da naučite učenike prednostima i nedostacima interneta, njegovim potencijalima i manama, mogućnostima korišćenja u obrazovanju i poslovanju, ako, kao što već rekoh, nemate informatiku kao obavezan predmet i ako nemate nastavni kadar? Koji će to stručnjak da radi u školi za 300 evra kad od honorarnih poslova na internetu može zarađivati tri takve plate mesečno? Što se tiče lošeg korišćenja slobodnog vremena i zanimanja za kojekakve gluposti, to šo idolima smatraju raznorazne bitange, barabe, ološ i škart, ni tu opet ne možemo kriviti decu, jer rijaliti šou programe nisu izmislili đaci koji pohađaju peti razred osnovne škole niti oni uređuju časopise i televizijske programe. Ti rijalitiji se gledaju svuda, ne samo po kućama, kafanama, restoranima, frizerskim salonima, već i po zbornicama, kao što se tabloidi u kojima možete pročitati sve o seksualnom životu i dogodovštinama VIP ličnosti čitaju i na časovima. Njihove idole gledaju, prate i komentarišu njihovi roditelji, komšije, rođaci, pa čak i pojedini učitelji i nastavnici i tako od šljama prave popularne ličnosti. Na taj način ti moralni pigmeji i postaju idoli mladih, jer to ne mogu da budu anonimni ljudi kojima se ne posvećuje velika pažnja javnosti i medija.

Koliko na zainteresovanost đaka utiču njihovi roditelji, i da li iz vašeg iskustva, oni olakšavaju ili otežavaju posao nastavnika?

Oni koji smatraju da je to svrsishodno, olakšavaju posao nastavnicima i samo u saradnji sa njima obrazovanje može da bude potpuno i kvalitetno, ako, opet, situacija sa nastavnikom dozvoljava takav odnos. Deca u školi provode 5-6 sati, što znači da su veći deo dana van ove ustanove. Stoga treba dobro razmisliti ko je odgovoran za njihovo obrazovanje, vaspitanje, ponašanje, njihove sklonosti i sl. Ako roditelji imaju stav da škola služi samo da bi tu poslali decu na nekoliko sati i ni za šta drugo, šta tu nastavnik može da uradi? Učenici iz kuće ili sa ulice dolaze u školu, a u školu donose ono šta su pokupili u kući ili na ulici, zavisi gde su proveli veći deo dana. Ne smatram da upoznavanje sa pravilima ulice može mladima isključivo da škodi, ali ako ih roditelji prepuste samo ulici, to je već problem i za porodicu i za školu i za čitavo društvo.

Ako je nastavnik nezainteresovan da se bavi svojim poslom usled malih primanja, predstave koja se o značaju njegovog posla stvarala i stvara putem medija i zvanične državne politike, ličnih sklonosti, stavova i navika i ko zna kojih još faktora, onda ni najbolja volja roditelja za zajedničkom saradnjom sa ciljem boljeg obrazovanja i vaspitanja deteta neće uroditi plodom. To je gordijev čvor koji nijedan mač ne može razmrsiti, iz jednostavnog razloga što ga mi svakog dana sve više zapetljavamo. Jer tako smo u mogućnosti.

Kakvi odnosi vladaju između zaposlenih u školama i koliko najave otpuštanja i neuspeli štrajkovi utiči na to?

Odnosi u školi su odlični, ako u njoj rade pametni ljudi, kao što bi trebalo. U praksi možete da doživite da dnevnik odeljenja kojem vi predajete uzimaju „kolege“ i prave vam razne neprilike, da vas kontrolišu, da vas špijuniraju, da vam podmeću i prave razne probleme. Zašto? Ne znam. Možda zbog ludila, neobrazovanosti, nekulture, nevaspitanosti, nestručnosti, ličnih frustracija, iskompleksiranosti, mentaliteta, podlosti, da bi vam preuzeli fond časova koji, pretvoren u dinare, iznosi par hiljada dinara? Zbog toga često mislim da je plata u prosveti čak i prevelika. Kad vidim na šta su sve ljudi spremni sada, na šta bi tek bili spremni da je veća kinta u pitanju? Ne smem ni da zamislim.

Možete da doživite da dođete na čas, a u učionici sedi nov profesor i predaje vaš predmet, iako ste pre toga bili na sednici nastavničkog veća gde vam niko od rukovodstva škole nije saopštio da ne radite više, da je na vaše mesto doveden nov radnik i da ste dobili nezakoniti otkaz, nakon čega morate da se povlačite po inspekcijama i sudovima, trošeći svoje nerve, vreme i novac. To su neke od zanimljivih situacija koje se mogu doživeti u ovom poslu. Naravno, nije većina zaposlenih takva, ali je dovoljno da imate dve takve osobe u kolektivu i da se od škole napravi najgora kafana sa štajge, brlog, pakao.

Što se tiče štrajkova, od njih je napravljena tolika sprdnja, da sam ja ubeđen da u Vladi Srbije, kada stignu vesti o novom organizovanju prosvetnih radnika i obustavi rada, zaposleni počnu istog momenta da se smeju grohotom. Mislim da ne treba trošiti reči o štrajkovima u prosveti. Ni o sindikatima, takođe. Jedino ima smisla štrajkovati u Čačku, jer je to, verovatno, i jedini grad u Srbiji gde institucija štrajka zaista postoji u pravom smislu, što su dokazali i prilikom ovog poslednjeg ritualnog obreda obustave rada u prosveti.

Na fotografiji vidimo čas matematičke geografije, iz 1899. godine na Hampton Univerzitetu u Sjedinjenim Američkim Državama. Fotografija je preuzeta sa sajta Wikipedija, i zaštićena je Creative Commons licencom.